Home / BLOG / Blog BZR / Натераћу те да се промениш

Натераћу те да се промениш


Свет често није онакав какав би ми желели да буде. Када смо суочени са неком појавом која је, по нашем мишљењу, негативна, неправедна и штетна, а коју бисмо желели да променимо, важно је да проценимо да ли је та појава промењива или је непромењива. Тако можемо избећи грешку да прихватимо оно што је променљиво или да покушавамо да променимо оно што је непроменљиво.

Када се други људи понашају на начине који нису добри или су штетни и деструктивни, питање које се поставља гласи: да ли можемо да узрокујемо промену њиховог понашања. Да ли понашање других људи спада у нешто што је за нас променљиво или је непроменљиво? Ово питање је повезано са питањем одговорности за понашање: ко је одговоран за понашање те особе – она сама или неко други? Сложићемо се да је одрасла, урачунљива особа одговорна за своје поступке и своја понашања. Она је та која је донела одлуку, изабрала да се понаша на одређени начин у датој ситуацији. Другим речима, свако је одговоран за своја понашања, као и за последице које су настале.

 

Иако у складу са тим ми не можемо да будемо одговорни за понашање друге особе, бројне су ситуације у којима људи изјављују да је неко други одговоран за њихове поступке. Повремено можемо чути: види шта си ме натерао да урадим. Или: ти си ме наговорио, убедио да... Или: ако си знао да је погрешно, зашто ме ниси спречио?

У оваквим ситуацијама особа која схвата да је нешто погрешила покушава да пребаци одговорност на другога, а самим тим и крив за неки њен поступак. Када би то било тачно, тада њена грешка не би била њена, већ грешка друге особе. Њена добит би била да не осети кривицу за погрешан поступак.

Исто верују и они који покушавају да друге – партнере, одраслу децу, пословне сараднике – натерају да се промене. Њих често покрећу љутња и бес који су снажни захтеви да други промени понашање. Некада постају насилни, јер „када не може лепим, мора ружним”. Или реагују презиром и одбацивањем или другим обликом емоционалног уцењивања.

Стварност је таква да ми не можемо да узрокујемо туђе понашање, јер оно зависи од воље друге особе, а не од наше воље. Ми можемо да покушамо да утичемо на другога да се друкчије понаша, али на њему је да ли ће прихватити или одбити овај наш позив. И у случају већег конфликта треба да поштујемо чињеницу да је други тај који доноси одлуке и бира понашање и да ми, у ствари, само предлажемо друкчије понашање. Овај увид је основа преговарања и ненасилног решавања конфликта.

Једини изузетак су наша деца, јер смо према закону одговорни за негативне последице њихових поступака.

Зоран Миливојевић
објављено: 23.08.2014.

Извор: Политика

 

Zahtevi za ponudama

Rad na visini

prva pomoc

bezbednost i zdravlje na radu

facebook beopreventiva

youtube